Blog

Proizvodnja i upotreba semena u organskoj proizvodnji

Još 1991. godine u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici pitanje reproduktivnog materijala u organskoj proizvodnji regulisano je regulativom EZ 2092/91. Prema toj regulativi materijal za reprodukciju (seme, sadnice…) u organskoj proizvodnji mora biti proizveden metodama organske proizvodnje. Međutim, problem snabdevenosti tržišta organskim semenom i do danas nije u potpunosti rešen. Ponuda organskog semena ne prati ekspanziju organske poljoprivrede. Uredbama koje su sledile dozvoljena je upotreba konvencionalnog hemijski netretiranog semena u slučajevima kada organsko seme nije dostupno na tržištu. U Republici Srbiji ovo pitanje rešeno je na sličan način, Pravilnikom o organskoj proizvodnji iz 2002. godine (˝Sl. glasnik SRJ˝, br. 51/2002). Međutim kod nas komercijalna proizvodnja organskog semena, po svom obimu, ne zadovoljava potrebe organskih proizvođača. Organska poljoprivreda se širom sveta ubrzano razvija. U EU je u usvojeno niz dokumenata koji uključuju CAP i Akcioni program razvoja organske poljoprivrede (2014-2020). Postavljeni cilj je da do 2020. godine organska proizvodnja čini 20% poljoprivrednih površina u EU. Ovakav pristup, zahteva značajno veće angažovanje postojećih resursa u cilju obezbeđenja svih preduslova za uključenje Srbije u program razvoja organske proizvodnje. Kao prvi od većeg broja preduslova je obezbeđenje dovoljnih količina kvalitetnog semena i sadnog materijala proizvedenog po metodama organske proizvodnje. Proizvodnja organskog semena podleže dvostrukoj kontroli i sertifikaciji i to po osnovu zakona o semenu i zakona o organskoj proizvodnji. Zbog odsustva primene hemijskih sredstava u toku proizvodnje postoji veći rizik od kontaminacije semena korovima i patogenima. Takođe ova proizvodnja znatno je skuplja od proizvodnje konvencionalnog semena. Nepredvidivost potreba za organskim semenom kao i činjenica da u organskoj proizvodnji postoji zastupljenost većeg broja biljnih vrsta nameće potrebu za planiranjem, kako ne bi dolazilo do nedostatka ili hiperprodukcije u proizvodnji. U prethodnim godinama u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada i Institutu za povrtarstvo iz Smederevske Palanke razvijani su programi proizvodnje organskog semena. Tržištu su ponuđene određene količine organskog semena žita, soje, tikve i nekoliko povrtarskih i lekovitih biljnih vrsta. Načelo očuvanja biodiverziteta u organskoj proizvodnji uslovilo je favorizovanje upotrebe lokalnih populacija, pa je dozvoljena upotreba semena iz sopstvene proizvodnje. U mnogobrojnim kontaktima sa učesnicima u sistemu organske proizvodnje, došlo se do saznanja da organski proizvođači često koriste seme iz lokalnih populacija, autohtone ili introdukovane sorte. Lokalne populacije predstavljaju bogatstvo poljoprivrede jedne zemlje i zbog svoje prilagođenosti lokalnim uslovima sredine, pomažu bržem uvođenju organske proizvodnje. Međutim lokalni biljni materijali često nisu dostupni, pa ih je neophodno projektnim aktivnostima zaštititi i uskladiti zakonsku regulativu, kako bi seme iz lokalnih populacija bilo dostuno organskim proizvođačima. Mala gazdinstva u našoj zemlji mogla bi biti povezana u grupaciju, koja bi se bavila čuvanjem i održavanjem lokalnih populacija i razmenom njihovog semena. Ovakav vid čuvanja i održavanja se naziva in situ ili on-farm konzervacija i u svetu dobija sve više na značaju. Razvoj ovakvih programa mogao bi poslužiti kao model za proizvodnju semenskog materijala, neophodnog gazdinstvima za proizvodnju organske hrane u Srbiji. Takođe u narednom periodu, u nedostatku organskog semena, potrebno je organskim proizvođačima učiniti dostupno konvencionalno hemijski netretirano seme najvišeg raspoloživog kvaliteta.

Održivo korišćenje poljoprivrednog zemljišta

Naše znanje o procesima u zemljištu i biodiverzitetu zemljišta zabrinjavajuće je ograničeno. Zemljište je osnova poljoprivredne proizvodnje, a time i opstanka ljudskog roda. Ono predstavlja neprocenjivo prirodno dobro, koje se stvara i obnavlja veoma sporo. Zbog toga, svaka država vodi posebnu brigu o zaštiti, unapređenju, uređenju i racionalnom korišćenju poljoprivrednog zemljišta, pre svega vodeći računa o tekućim potrebama, ali i potrebama budućih generacija. Jedan od ciljeva zaštite životne sredine je očuvanje plodnosti poljoprivrednog zemljišta. Već danas nekih 16% zemljišta u EU je pogođeno degradacijom, 45% zemljišta pokazuje nizak sadržaj organskih materija, a 9% zemljišta u Evropi se koristi kao građevinsko zemljište.

Zemljište je prirodni resurs, koje između ostalih sadrži organsku materiju, koja je neophodna za život biljkama, životinjama, mikroorganizmima i ljudima. Ono je po površini ograničeno, a po prirodi i uništivo dobro. Sporo se obrazuje, a u procesu destrukcije brzo se uništava. Kvalitet zemljišta podrazumeva pravilno održavanje njegovih osobina: fizičkih osobina, vodno-vazdušnog režima, hemijskih, mikrobioloških i drugih. Ove osobine ne treba posmatrati odvojeno, jer su one često u međusobnoj zavisnosti. Život u zemljištu biće intezivniji i jači ukoliko u njemu u simbiozi žive masovne populacije što većeg broja vrsta.  Samo u jednom gramu zdravog zemljišta nalazi se prosečno oko: milijardu bakterija, stotine hiljada gljiva i aktinomiceta, stotine algi i desetine protozoa.

Da bi zaustavila još uvek prisutan gubitak biodiverziteta i degradaciju ekosistema, EU je 2011. godine objavila ˝Strategiju EU za očuvanje biodiverziteta do 2020. godine˝ čiji je cilj povraćaj izgubljenog biodiverziteta i ubrzavanje tranzicije EU prema resursno efikasnoj i zelenoj privredi. Time je ovo pitanje podignuto na najviši nivo.

Dosadašnja istraživanja ukazuju da je smanjenje biodiverziteta zemljišta, odnosno sadržaja organske materije u njemu, direktna posledica neadekvatne primene sintetičkog azotnog đubriva. Time se podstiče razvoj mikroorganizama u zemljištu koji se hrane organskom materijom, pa se smanjuje njen sadržaj u zemljištu. Razlaganjem organske materije, opada sposobnost zemljišta da zadrži organski azot. Veliki deo azota tada u nitratnom obliku otiče i zagađuje nadzemne i podzemne vode, dok jedan deo odlazi u atmosferu u obliku azotnog oksida (N₂O) koji kao gas stvara efekt staklene baste. Skoro 300 puta je opasniji od ugljen-dioksida u pogledu zarobljavanja sunčeve toplote i povećavanja globalnog zagrevanja.

Erozija zemlišta vetrom i vodom, kao posledica niskog sadržaja organske materije, zakiseljavanje prouzrokovano mineralnim đubrivima i kiselim kišama, zaslanjivanje prouzrokovano navodnjavanjem, zagađenje teškim metalima, umanjena mikrobiološka aktivnost, su sve više izraženi procesi degradacije zemljišta.

Neke od metoda koje se primenjuju u organskom sistemima poljoprivrede, a koje imaju za cilj između ostalog i unapređenje postojećeg biodiverziteta poljoprivrednog zemljišta su: primena širih plodoreda, konzevacijska obrada zemlišta, tehnologija pokrovnih useva, zeleni ugar, malčiranje, kompostiranje i dr.

Dr Vladan Ugrenović

Stvorena nova sorta vinove loze pogodnu za organsku proizvodnju visoko kvalitetnih obojenih vina.

Nakon 16 godina ispitivanja, proveravanja kvaliteta i umnožavanja repro materijala, nauka je dala odgovor. Stvorila je sortu pogodnu za organsku proizvodnju visoko kvalitetnih crvenih vina.

Isčekivanju je najzad došao kraj. Nakon stručnog skupa „Inovacije u vinogradarstvu“ održanog na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu stručna javnost bila je u prilici da između 20-tak vina probaju crveno vino od novostvorene sorte za crvena vina – dionis. I mnogi će se zapitati šta je tu epohalno? Reč je o sorti koja je u kolekcionom zasadu dokazala da je otporna na najvažnija gljivična oboljenja vinove loze. Čekalo se da se od nje napravi vino, pa ako oko bude zadovoljavajuće, imali bismo pravi malu revoluciju u sektoru proizvodnje crvenih vina koja mogu da se proizvedu prema eko principima. Kada je enolog Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Siniša Ostojić gostima sipao vino, svojih ruku delo, „na prvu loptu“ smo ustanovili da je uspeh zagarantovan. Reč je o izbalansiranom vinu, rubin crvene boje, voćnih aroma, umerenog tela, u kome je sve na svom mestu. U nadolazeđem godinama možemo očekivati samo bolja i bolja vina od ove sorte. Kao i kod svakog vina potrebno je da prođe nekoliko berbi, da enolozi puste sebi na maštu i da se „poigraju“ sa ovom sortom. Sorta dionis nastala je u Sremskim Karlovcima iz ukrštanja izvedenog 2001. godine između sorti kaberne fran klon E 11 i sorte panonia koja ima visoku otpornost na plamennjaču i oidium (pepelnica). Cilj je bio stvaranje crne vinske sorte otporne na najvažnije gljivične bolesti sa kvalitetom najboljih V. Vinifera sorti. Primarna selekcija sejanaca izvršena je u prvoj godini 2002. godine. Od ukupno 150 biljaka na kraju vegetacije je ostalo 30 koje nisu imale simptoma infekcije plamenjačom i pepelnicom na listovima. Ovi sejanci su presađeni na drugu parcelu na način kako je uobičajeno da se sade novi vinogradi. Razlika je bila jedino u tome što se na ovoj parceli vinova loza ne štiti protiv gljivičnih bolesti.. Nakon završenih ispitivanja na trećoj fazi selekcije izdvojen je jedan genotip (SK 01-1/12), koji je prijavljen za priznavanje. Sa njim i kontrolnom sortom podignut je novi eksperimentalni vinograd. U njemu je grožđe ispitivano u cilju priznavanja. U martu 2017. genotip (SK 01-1/12) priznat je kao nova sorta pod imenom Dionis po grčkom bogu plodnosti, zemlje, vina i uživanja. Autori sorte su Petar Cindrić, Nada Korać i Dragoslav Ivanišević. Od ukrštanja do priznavanja sorte proteklo je 16 godina ispitivanja, proveravanja kvaliteta i umnožavanja repro materijala. Nauka je dala odgovor. Stvorila je sortu pogodnu za organsku proizvodnju visoko kvalitetnih obojenih vina.(Agroklub.rs)

Vodič za potrošače o pesticidima u hrani u SAD

Liste svežih poljoprivrednih proizvoda sa najvećim i najmanjim sadržajem ostataka pesticida i njihovih metaboilta u SAD

Osobe koji konzumiraju organske proizvode unose manje pesticida, zaključak je naučnestudije Univerziteta u Vašhingtonu iz 2015. godine koja jepokazala da ljudi koji često ili uvek konzumiraju organske proizvode imaju značajno manje količine organofosfatnih insekticida u uzorcima urina, čak i u slučajevima  da jedu 70 % više proizvoda od voća i povrća dnevno od odraslih koji retko ili nikad ne kupuju organske proizvode

“Vodič za potrošače o pesticidima u hrani” izdaje svake godine od 2004. godine Radna grupe za životnu sredinu (EWG) https://www.ewg.org u SAD koja je neprofitna, nepristrasna organizacija posvećena zaštiti ljudskog zdravlja i životne sredine. Od svog osnivanja 1993. godine, EVG se zalaže za prava potrošača da žive zdraviji život u zdravijem okruženju.

Ovaj vodič rangira i objavljuje godišnje liste “naprljavijih” i “najčistijih” vrsti voča i povrća  dostupnim američkim potrošaćima odnosno proizvoda  sa najviše i najmanje ostatka pesticida (broj pesticida i količine pesticida,) a na osnovu podataka i rezultata ispitivanja više od 38.800 uzoraka proizvoda koje su testirali Ministarstvo za poljoprivredu SAD (USDA)  i Agencija za hranu i lekove. Važno je napomenuti da se uzorci testiraju na pesticide nakon što se prethodno pripreme za upotrebu. To znači da se proizvodi temeljno operu i, kada je primenljivo, oljušte. Čak i posle ovakve  pripreme uzoraka, ostaci pesticida su još prisutni  na mnogim plodovima. Vodič navodi voće i povrće “Dirti Dozen” sa većinom ostataka pesticida i “Clean Fifteen”, za koji je otkriveno malo, ili nimalo ostataka pesticida..
U  vodiču za 2018. godinu na listi 12 najviše kontaminiranih proizvoda voća i povrća  ostacima pesticida  su: jagode, spanać, nektarine, jabuke, grožđe, trešnje i višnje, kruške, paradajz, celer, krompir, slatka i ljuta paprika

EVG-ova analiza rezultata koje sprovodi američko Ministarstva poljoprivrede pokazala da postoje razlike među različitim vrstama proizvod i da je da je skoro 70 % uzoraka konvencionalno gajenih proizvoda ugroženo ostatcima pesticida.

Testiranja koja je sprovela USDA su dekektovala ukupno 230 različitih pesticida i proizvoda nastalih razgradnjom pesticida odnosno njihovih metabolita na hiljadama analiziranih uzoraka proizvoda.

Na  “čistoj” listi vodiča iz ove godine  odnosno proizvoda koji imaju najmanje ostatke pesticida su:  avokado, kukuruz šećerac, anananas, kupus, crni luk, smrznuti grašak šećerac, papaja, asparagus, mango, patlidžan, slatka dinja,kivi, karfiol i brokoli .Na ovim proizvodima je detektovan relativno mali broj vrsta pesticida, a testovi su otkrili  i  njihove niske ukupne koncentracije ostataka detektovanih pesticida.

Avokado i kukuruz šećerac su bili “najčistiji”. Manje od 1%  njihovih uzoraka je detektovalo pesticide.

Više od 80 % ananasa, papaje, špargle, crnog luka i kupusa nije imalo ostatke pesticida.

Nijedan pojedinačni  test na voćne vrste iz “Clean Fifteen” testa nije bio pozitivan na više od četiri pesticida.

Višestruki ostaci pesticida su izuzetno retki u povrću koje čini “čistu petinu”, a samo u 5 % očišćenih vrsta povrća  koje čini “čistu petnaestinu”detektovano je dva ili više pesticida

(priredila I.Simić, na osnovu izvora: https://www.ewg.org)

Berba kantariona

U letnjem periodu se na livadama, pašnjacima, šumama, proplancima, te pored reka mogu videti zlatnožuti cvetovi koji poseduju veliku lekovitu moć. Radi se o kantarionu (Hypericum perforatum L.) čija potražnja konstantno raste.

U prethodnom periodu se sakupljao, ali s obzirom na to da je njegova eksploatacija dobila nekontrolisane razmere, sve veća je potreba za plantažnim gajenjem. I jedna i druga varijanta, ukoliko se sakupljaju/gaje prema organskim metodama treba zadovoljiti zahteve koji su propisani našim Pravilnikom o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i metodama organske proizvodnje (Sl. glasnik RS br. 48/11). Ova višegodišnja zeljasta biljka nije zahtevna u pogledu klime i zemljišta. Može da uspeva i na nadmorskim visinama većim od 2.000 metara. Uglavnom raste na suvim livadama, ruderalnim staništima, šumskim čistinama i planinskim padinama. Nalazi se u blizini i četinara i listopadnog drveća.

Kod nas se najviše kantariona sakupi u jugoističnoj i istočnoj Srbiji, kao i na vojvođanskim livadama i pašnjacima.

Najpogodnije vreme za berbu je na početku punog cvetanja, što je u našim agroekološkim uslovima obično tokom juna. Kada je otvoreno 70 do 80% cvetova, najveći je prinos i sadržaj aktivnih materija (hipericina, hiperforina, flavonoida). Bere se nadzemni deo biljke u cvetu dužine 30 centimetara, u kome se nalazi najviše cvetova i listova, koji kad se osuši postaje droga poznata pod nazivom Hyperici herba.

Prilikom plantažnog gajenja, u prvoj proizvodnoj godini dobija se jedna, a u drugoj i trećoj – uspešno se obavljaju po dve berbe. Na nadmorskim visinama većim od 1.000 metara bere se samo jednom, uglavnom u toku jula, dok je na onim od 1.800 do 2.000 metara berba nadzemne mase uglavnom u prvoj dekadi avgusta.

Najbolje bi bilo da se ubiranje obavlja po sunčanom vremenu, jer je tada najveći sadržaj aktivnih materija u biljci. Period iskorišćavanja obično je tri godine, pošto se u četvrtoj znatno smanjuje biljna masa i gubi kvalitet nadzemne biomase.

Kantarion se suši u zaseni, raširen u tankom sloju, i to na promajnom mestu. Svakodnevno se okreće, a kada je prosušen, odvajaju se listovi i cvetovi od odrvenele stabljike. Potom se skladište i čuvaju – u teglama, kutijama, papirnim vrećama…

U nadzemnom delu kantariona u cvetu ima od 0,1 do 0,15 odsto naftodiatrona, koji su lokalizovani u sekretornim žlezdama i daju crvenu boju uljanim ekstraktima.

Aktivni sastojci kantariona deluju antidepresivno (kao MAO inhibitori) pa se koristi u tretmanu lakših depresija, uzbuđenja, nervoze, nemira i tegoba u menopauzi. Pokazuje povoljno dejstvo u tretiranju viralnih i retroviralnih infekcija.

U narodnoj medicini kod upala, kao antiseptik, za skupljanje tkiva. Svež nadzemni deo kantariona koristi se za pripremanje uljanog macerata (kantarionovo ulje) koje se koristi za zarastanje rana i zaceljenje opekotina i kod hemoroida.

Ipak, hipericin može kod osetljivih osoba izazvati fotosenzibilizaciju, pa se ne preporučuje sunčanje tokom terapije preparatima kantariona.

Dr Vladimir Filipović,
Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“

  Najpogodnije vreme za branje

Biljka na kraju cvetanja

Posle branja može se sušiti na promajnom mestu

Mineralna đubriva i zemljište

Od svih hemikalija koje se upotrebljavaju u biljnoj proizvodni mineralnim đubrivima (N, P, K) pripada najveći deo, a iz godine u godinu njihova potrošnja sve više raste. Tu se radi o stotinama miliona tona tih hraniva u upotrebi. Rezultati biotehnologije idu na ruku takvim trendovima – hemizacije poljoprivrede, jer savremenim visokorodnim sortama i hibridima za visoke prinse treba obezbediti: potpunu ishranu, kompletnu zaštitu od korova, bolesti i štetočina, ali i adekvatnu mehanizaciju.

Odavno je postavljeno pravilo da »zemljištu treba vratiti ono što se žetvom odnese«, pa se sa tog stanovišta mora posmatrati i uloga mineralnih đubriva u biljnoj proizvodnji. Sa druge strane kako se ona unose u zemljište, postavlja se pitanje da li se ona javljaju i kao činioci njegove kontaminacije. Složenost ovog problema leži u tome da se hramniva u mineralnim đubrivima nalaze u različitim oblicima, a zemljišni i klimatski uslovi u različitim područjima nisu isti. Usled toga uopšteni kriterijumi i normativi ne mogu biti svuda primenjivati, pa u tom smislu nije jednostavno odgovoriti na pitanje kada mineralna biljna hraniva uneta u zemljište postaju njegovi zagađivači. Ako se poštuju principi sistema kontrole plodnosti zemljišta i shodno tome upotreba đubriva, mnogi problemi kontaninacije zemljišta mogu se smanjiti, pa i suzbiti. Zato kod posmatranja ovog problema treba odvojiti kontrolisanu i nekontrolisanu upotrebu đubriva i drugih hemijskih sredstava.

Od svih elemenata ishrane biljaka najveće probleme životnoj sredini stvara azot, odnosno azotna đubriva, koja istovremeno najviše i doprinose povećanju prinosa, pa se u najvećoj meri i koriste. Preterana upotreba azota, mimo preporuka, zagađuje životnu sredinu i dovodi do akumulacije nitrata u biljkama. Tada se nitrati nakupljaju u prirodi u zemljištu i vodi, što izaziva niz ekoloških problema i direktno utiče na zdravlje ljudi i životinja, uzrokujući pojavu raznih oboljenja. U slučaju obilnog prisustva azota u zemljištu biljke ga »luksuzno troše«, što dovodi do pogoršanja kvaliteta prinosa i nagomilavanja nitrata u njihovim tkivima. Ovaj problem naročito je izraženo u povrtarskoj prizvodnji. Kada je u pitanju prirodno okruženje izraženo ispiranje NO₃ iz zemljišta u podzemnu vodu, dovodi da njegovog kretanja, pa može da zagadi široke prostore.

Poljoprivredna nauka težeći razvoju intezivne biljne proizvodnje razvila je siteme u kojima se vodi računa o: bilansu hraniva, rokovima upotrebe đubriva u skladu sa potrebama biljka, planiranim prinosom, klimatskim uslovima, rezervama hraniva u zemljištu, tako da se hraniva ne gube u životnoj sredini i da ne izlaze iz okvira namene njihove upotrebe. Međutim rešavanje ovih pitanja zahteva intredisciplinaran prisup, jer nije dovoljno samo utvrditi sadržaj određenih elemenata u zemljištu, već i njihovo prisustvo u biljkama, zatim njihov kratkoročni i dugoročni uticaj na zivotnu sredinu uopšte, a zatim na zdravlje čoveka i životinja. Za sve to postavlja se pitanje kako uspostaviti kontrolu upotrebe, sprečiti zloupotrebu, smanjiti neznanje korisnika i težnju trgovaca da se više đubriva proda.

U novije vreme, razvojem održivih tehnologija u biljnoj proizvodnji, pristup ovim pitanjima sve više se bazira na »aktivaciji i održavanju prirodne plodnosti zemljišta«, a manje na direktnoj ishrani biljaka. Pored kontrolisane primene minerlnih hraniva, teži se podsticanju prirodnih procesa, održavanju i povećanju biogenosti zemljišta, smanjenju erozije, očuvanju podzenih voda i slično. Uvode se nove tehnologije kaje zahtevaju primenu širih plodoreda i savladavanje tehnologije pokrovnih useva. Razvijene zemlje sve više i matejalno podstiču proizvođače da praktikuju agroekološke mere, kojima se čuva zemljište kao resurs, a sve manje podstiču samu proivodnju poljioprivrednih sirovina. Tako se direktno podstiče organska proizvodnja, praktikovanje konzervacijske obrade zemljišta, zelenog ugara, odmora zemljišta, zasnivanje livada i pašnjaka, širenje ekstezivnog stočarstva i slično.

Dr Vladimir Filipović