Blog

Kopriva – biljka pogodna za ishranu i lečenje ljudi, životinja i biljaka

Upotreba koprive u lekovite svrhe odavno je poznata, što potvrđuju i brojna istraživanja iz ove oblasti. Zbog značajnog sadržaja određenih hemijskih elemenata i jedinjenja, ova vrsta se sve više koristi u ekološkim sistemima proizvodnje. Jedan od takvih je i organska proizvodnja, u kojoj veliki broj domaćih i inostranih proizvođača već koriste koprivu kao sirovinu za pripremu biopesticida, tečnog i čvrstog đubriva, komposta i za malčiranje. Dobar deo sirovina koje se koriste za ove svrhe prikupljeno je iz prirode, a ostatak (za sada manji deo) dobijen je od gajenih biljaka. S tim u vezi, u narednom tekstu upoznaćemo vas sa tehnologijom gajenja i upotrebom obične ili velike koprive.

Kopriva (Urtica dioica L.) pripada familiji kopriva Urticaceae. U narodu je poznata kao: obična kopriva, velika kopriva, koprva, pasja kupina, pitoma kopriva, pasja kopriva, kopriva žara (iako se taj naziv najčešće odnosi „malu koprivu“ – Urtica urens L. Kopriva se prvi put pominje u I veku. Upotrebljavala se za čišćenje organizma i kod opšte slabosti. Grci su koristili koprivu protiv reumatskih bolova. Kopriva se primenjuje od davnina, ali i danas se koristi u narodnoj medicini. U službenoj upotrebi koristi se osušen list (Urticae folium), koren (Urticae radix), povremeno ceo nadzemni deo (Urticae herba), a poslednjih godina i seme (Urticae semen). Kopriva je jedna od naših najviše sakupljanih lekovitih biljaka. Danas se sve više gaji i kao predivna (tekstilna) biljka i to kao ˝organska˝ kopriva, a predviđanja su da će u značajnoj meri zameniti pamuk i lan, primer za to se nalazi u Italiji gde se koprivina eko–vlakna uveliko koriste u modnoj industriji. Kopriva se koristi u farmaciji, prehrambenoj industriji, industriji tekstila i poljoprivredi (naročito organskoj). U organskoj proizvodnji koristi se kao biopesticid i tečno i čvrsto đubrivo organskog porekla. Kao čvrsto đubrivo upotrebljava se pojedinačno ili kao sastojak kompostnih smeša. U izradi komposta kopriva ima višestruku ulogu, pre svega čini jednu od najčešće upotebljavanih sirovina za izradu komposta, sa druge strane čini komponentu za izradu kompostnih čajeva koji služe za inhibiciju mikrobioloških svojstava kompostne gomile. Neretko se kopriva može videti, naročito u organskim ili tradicionalnim baštama na njihovim obodima ili na samim kultivisanim parcelama koja se pored izrade pripravaka sve više koristi za ishranu ljudi. Nažalost i dalje se kopriva, koju možemo kupiti na našim pijacama, sakuplja iz spontane flore.

Morfološke osobine. Kopriva je višegodišnja zeljasta biljka, visine od 30 do 150 cm. Odlikuje se snažnim i razgranatim korenovim sistemom sa mnoštvom dugačkih rizoma. Stabljika je prosta, četvorougaona, uspravna sa čekinjama ili dugačkim žarnim dlakama. Listovi uglavnom naspramno raspoređeni. Po obliku su lancetasti ili jajasti, po obodu testerasto nazubljeni, prekriveni kratkim dlakama, izmešani sa žarnim trihomama. Cvetovi su sitni, zelenkastobele boje, grupisani u cvasti resastog izgleda. Cvetno stablo nosi samo muške ili samo ženske cvetove. Muške cvasti su uspravne, a ženske viseće. Cveta tokom proleća, do juna meseca.

Plod je orašica. Seme je vrlo sitno, smeđe do mrke boje.

Masa 1.000 semena je 0,14-0,15 g, tj. 7.000-7.500 semena/g. Seme postaje tehnološki zrelo u periodu od avgusta do septembra.

Agroekološki uslovi. Kosmopolitska vrsta koja raste oko kuća, pored puteva, na đubrištima i na staništima bogatim azotom. Nalazi se na livadama, pašnjacima, šumama i to uglavnom na šumskim sečinama, te duž rečnih dolina i na ostalim vlažnim staništima.

Kopriva raste kao samonikla biljka na neutralnim, rahlim, plodnim, humusnim zemljištima, bogatim hranivima od kojih je najzastupljeniji  azot. S tim u vezi, kopriva se smatra indikatorom neutralnih zemljišta sa visokim sadržajem humusa. Ona se prilagodila antropogenim zemljištima i često se nalazi u gradskim naseljima, a po selima prva osvaja napuštena dvorišta i oranice gde prečišćava „tragove“ ljudi i životinja. U značajnoj meri se nalazi i na ruderalnim staništima. Zahvaljujući svojoj strukturi i sastavu nikad ne poleže, a na sušu i niske temperature je vrlo otporna. U zimskom periodu u fazi mirovanja može podneti izuzetno niske temperature (i do -30 °C). Nema neke velike zahteve prema svetlosti. Uspešno se razvija i u poluzasenjenim i zasenjenim staništima, pa se sreće i u šumskim zajednicama, a može se gajiti između redova voćaka. Ipak, za potencijalno gajenje zahteva osunčana mesta bez zasene.

Kao što je navedeno, kopriva je biljka koja jedino može uspeti na zemljištima izuzetno bogatim mineralnim materijama. Za nesmetan rast i razvoj joj odgovaraju plodna, humusom bogata zemljišta sa većim procentom fosfora. Najbolje uspeva na černozemima, livadskim crnicama, plodnim gajnjačama i drugim visokoproduktivnim zemljištima. Na siromašnim i na izrazito suvim zemljištima kopriva ne uspeva. U podnebljima sa 600 – 800 mm padavinskih taloga i sa prosečnom godišnjom temperaturom većom 6,5 °C, kopriva postiže maksimalne prinose.

Tehnologija proizvodnje

 Mesto u plodoredu. Kao višegodišnja vrsta, kopriva ne ulazi u plodored. Kao predusev treba koristiti vrste koje ostavljaju zemljište nezakorovljeno jer su korovi veliki problem u zasadu koprive prilikom berbe. Kao dobar predusev za koprivu treba gajiti jednogodišnje zrnene mahunarke, strna žita i usevi koji rano napuštaju zemljište. Kukuruz i ostali usevi kasne vegetacije nisu dobri predusevi koprivi zato što se beru kasno i ostavljaju za sobom rezidue pesticida, što može ugroziti proizvodnju koprive jer je ona jako osetljiva na prisustvo rezidua. Zbog toga, na zemljište gde je prethodno bio kukuruz kopriva može doći tek nakon dve do tri godine.

Obrada zemljišta. Osnovna obrada zavisi od preduseva. Ako su u pitanju strna žita ili neka biljna vrsta koja rano napušta njivu, odmah posle berbe se plitko ore, na 10 do 15 centimetara. Krajem septembra ili u oktobru ore se na punu dubinu, koja ne bi trebalo da bude manja od 40 centimetara.

Predsetvena priprema obavlja se neposredno pred zasnivanje zasada koprive, a pre svega treba da obezbedi rastresit površinski sloj dubine do 15 centimetara. Tako će se stvoriti bolji uslovi za razvoj korena.

Đubrenje organskim i mineralnim hranivima. S obzirom da se radi o višegodišnjoj kulturi, što se tiče ishrane potrebno je obratiti posebnu pažnju. Kako se kopriva gaji na bogatim humusnim zemljištima, deo potrebnih hraniva je već u startu zadovoljen. Drugi deo se obezbeđuje primenom organskih i mineralnih đubriva. Koprivi kao nitrofilnoj biljci potrebno je dati oko 150 kg N/ha startno pri zasnivanju, a u prihranama se dodaje po 30 – 40 kg N/ha posle svakog otkosa. Pored azota velike zahteve ima i za kalijumom (200 kg K₂O/ha). Fosfor se primenjuje u količini 60 – 80 kg P₂O₅/ha. Ovo su prosečne količine koje se u svakom pojedinačnom slučaju mogu povećati ili smanjiti u zavisnosti od plodnosti zemljišta. Od organskih đubriva, najbolja su ona koja imaju produženo delovanje, pre svih stajnjak, po mogućstvu kompostirani. Unosi se pred duboko oranje, i to 30 do 50 tona po hektaru dobro zgorelog stajnjaka. Mogu se upotrebiti i zelenišno đubrivo, kompost i osoka (samo za prihranu). Kopriva najbolje reaguje na kombinovano đubrenje organskim i mineralnim đubrivima.

Sortiment. Kod nas je registrovana samo jedna sorta koprive pod nazivom “Domaća” koja poseduje zadovoljavajuće agrotehničke, farmaceutske i prehrambene osobine. Ova sorta ne poleže, dobro podnosi niske temperature, daje solidne, stabilne prinose a može se gajiti i na nešto siromašnijim zemljištima uz odgovarajuće đubrenje. U svetu ima nekoliko registrovanih sorti koprive sa dobrim proizvodnim svojstvima ali one, bar za sada, nisu kod nas našle širu primenu.

Setva / sadnja. Prema načinu razmnožavanja kopriva se može zasnovati: direktnom setvom semena, rasađivanjem sadnica i deljenjem podzemnih stabala (u narodu nose različite nazive: stoloni, rizom ili korenje). Zbog sporog nicanja (12–20 dana) i ˝gušenja˝ agresivnim korovima, direktna setva se najčešće izbegava. Ukoliko se pak gaji preko direktne setve semenom, seme je potrebno posejati na površini zemljišta zato što seme koprive najbolje klija na svetlu. Kod pojedinih dvodomih sorti koprive veća klijavost semena je postignuta pri konstantnoj tami. Ukoliko se vrši direktna setva potrebno je oko 4 kg/ha semena. Zasad podignut na ovaj način u prvoj godini gajenja daje mali prinos jer se biljke sporo razvijaju. Pun rod od ovakvog načina proizvodnje se dobija tek u drugoj i narednim godinama.

Najčešće se gaji iz rasada, koji može da se proizvodi u leto i proleće. Za kvadratni metar leje potrebno je 2,0-3,0 g/m² semena dobre klijavosti, a dobije se u proseku 200 do 300 strukova rasada. Za proizvodnju rasada potrebno je 0,3-0,5 kg/ha semena ili 45.000 – 65.000 sadnica. Setva u hladnim lejama se obavlja tokom maja i neguje preko leta. Rasađuje se čim to vremenske prilike dozvole. Pre setve se seme hladi u frižideru 10-15 dana.

Stoloni se uzimaju sa parcele koja je prethodno odabrana za ovu svrhu. Vade se neposredno pre sadnje, a najkvalitetniji sadni materijal se dobija od jednogodišeg zasada koprive. Dobar sadni materijal predstavljaju zdravi stoloni sa najbujnijim bokorima i sa puno listova. Vađenje stolona se obavlja mašinama za podrivanje ili mašinama za vađenje krompira, odnsno repe. Izvađeni stoloni se čiste od nadzemnih starih i trulih delova koji su najčešći prenosioci patogena. Posle čišćenja stolone treba što pre koristiti za sadnju uz što manje izlaganje suncu i vetru. Sadnja se obavlja u jesen ili u proleće. Jesenja sadnja ima dosta prednosti, jer biljke bolje koriste vodu iz zemljišta i imaju intenzivniji prolećni porast, što pruža mogućnost dobijanja većeg prinosa biomase. Prolećna sadnja se izvodi ukoliko se iz bilo kog razloga nije mogla biti obavljena u jesen (na primer suvo zemljište). Jesenja sadnja može započeti u drugoj polovini septembra, ako je zemljište optimalno vlažno. Međutim, ako zemljišni uslovi nisu povoljni sadnju treba obaviti kasnije, u drugoj polovini oktobra ili u novembru. Da bi se stoloni sačuvali od izmrzavanja, sadnjom ih treba pokriti slojem zemlje 8-10 cm. Tako posađeni stoloni bez oštećenja podnose mrazeve do -10 °C. Kopriva se sadi ručno ili mašinski na dobro pripremljenom zemljištu u brazde duboke 10-14 cm (otvorene plugom) na razmaku između redova od 70 cm a u redu na 30 cm. Očišćene stolone dužine od 10 do 20 cm stavljaju se horizontalno na dno brazde, na razmaku od 15 cm između stolona i pokrivaju zemljom. Za uspešnu sadnju, u zavisnosti da li je ručna ili mašinska (sadilice za povrće), potrebno je od 1.000-1.500 kg stolona po hektaru.

Dr Vladimir Filipović

Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ Beograd

Organska proizvodnja prosa

U rodu Panicum postoji veći broj vrsta, ali za gajenje najveći značaj ima obično proso (Panicum miliaceum L.).To je zrnenoskrobna biljka koja pripada grupi prosolikih žita. Tradicija korišćenja ove biljke u ishrani ljudi vezana je za narode Azije i Afrike. Prema arheološkim nalazima kultivisana je u Kini pre oko 8.000 godina. Za razliku od pravih žita ovo je biljka toplijeg klimata i gaji se samo kao usev prolećne setve. Odlikuje se kratkim vegetacionim periodom i velikim potencijalom rodnosti. U našoj zemlji u ravničarskim područjima najčešće se seje kao postrni ili naknadni usev. Otpornost na sušu ove biljne vrste posebno je značajna sa aspekta klimatskih promena i čestih pojava sušnih godina. Zrno je bogato ugljenim hidratima, ukupnim proteinima i uljima. Koristi se oljušteno u ishrani ljudi ili kao koncentrovana stočna hrana, a često i kao hrana za ptice.

Obično proso

Foto: V. Ugrenović

Karakteristike na koje treba obratiti pažnju pre zasnivanja proizvodnje prosa u organskoj proizvodnji:

• iz zemljišta usvaja velike količine hraniva: azota, fosfora i kalijuma
• biljke u početku vrlo sporo rastu, sve do kraja faze bokorenja, Kako ova faza nastupa 10 do 15 dana kasnije nego kod drugih žita, u tom periodu izražena je manja konkurentnost biljaka prosa u odnosu na korove.
• usevi su sa širokim međurednim rastojanjem (45-50 cm), čime je zemljište izloženo eroziji vetrom i vodom

Proizvodnja prosa u organskom sistemu gajenja je vrlo zahtevna, zbog velikih potreba u hranivima i zbog problema koji mogu nastati sa korovima. U prvim godina organske proizvodnje ne preporučuje se gajenje ove biljne vrste, dok se njive ne obezbede hranivima i očiste od korova. Savladavanje tehnologije pokorovnih useva je neophodno za uspešno gajenje.

Širokoredi usev prosa

Foto: V. Ugrenović

POGODNOSTI ZA GAJENJE U ORGANSKOJ PROIZVODNJI

Usev za zrno U ishrani ljudi oljušteno zrno prosa koristi se za spravljanje vrlo hranljive kašaste hrane ili brašna, radi spravljanja različitih pekarskih proizvoda. Neoljušteno zrno predstavlja odličnu koncentrovanu stočnu hranu.

Zbog dobrog kvaliteta zrna i pored manje pogodnih agronomskih osobina proso ima svoje mesto u plodoredu organske proizvodnje. Iako je manje konkurentan prema korovima, zbog velikih zahteva prema toploti, setva se obavlja kasnije u proleće, pa obično ima vremena da se širokolisni korovi suzbiju predsetvenom obradom. Zbog kratkog vegetacionog perioda (60-120 dana) može se gajiti i u postrnoj ili naknadnoj setvi.

ZAHTEVI PREMA USLOVIMA SPOLJNE SREDINE

Zahtevi običnog prosa u pogledu toplote su veliki. Za klijanje i nicanje semena potrebna je minimalna teperatura od 10 do 12 ^oC. Stoga je ova biljka u početku vegetacije vrlo osetljiva na niske temperature. Sa druge strane, njeno seme je sposobno da klija i niče i pri manjoj vlažnosti zemljišta (25% od maksimalnog vodnog kapaciteta). Ukupna potreba za vegetacioni period prosa je oko 250 mm padavina. Prema suši kako zemljišnoj, tako i vazdušnoj veoma je otporan. U ovom pogledu ga prevazilazi samo sirak. Otpornost prema suši proizlazi ne samo zbog toga što ono ekonomično isparava vodu, već i zato što usvaja vodu i pri visokim temperaturama. Ono je sposobno, ako dobije vodu da se povrati iz stanja anabioze i posle 40-50 dana suše.

Proso ima skromije zahteve prema zemljišnim uslovima u odnosu na ostala prosolika žita. Ono se može sejati na podzolastim, suglinastim, peskovitim, ritskim, novoosvojenim zemljištima, kao i na isušenim barama i krčevinama, alkalnim zemljištima, ali ne i na jako kiselim (pH ispod 5,3). Ipak za proizvodnju, najbolja su blago kisela do blago alkalna (pH 6,5-7,5), rastresita, propusna i dobro aerisana zemljišta, koja se odlikuju velikim kapacitetom za vodu, bogata biljnim asimilativima i sa nivoom podzemne vode na 150-200 cm. Takve su srednje i lake glinuše (černozemi i livadske crnice), plodnije gajnjače i smonice povoljnijih fizičkih osobina.

PLODORED I ZDRUŽENO GAJENJE

Proso zahteva dosta pristupačnih hraniva u zemljištu, a biljke su usporenog početnog porasta, tako da ga treba sejati posle useva koji obogaćuju zemljište hranivima i ostavljaju ga nezakorovljeno. Dobri rezultati u proizvodnji postižu se u plodosmeni nakon razoranih livada i višegodišnjih leptirnjača. Uključivanje zelenišnog đubriva od ozimog graška u plodoredu povećava se prinos prosa. U plodoredu u proizvodnji prosa, preporučuje se direktna upotreba stajnjaka, isključivo dobro zgorelog, bez semena korova.

U usevu prosa postoji opasnost od erozije zemljišta vodom i vetrom, koja je izražena od vremena setve, pa sve dok biljke ne zatvore međuredno rastojanje. Kako bi se sprečili ovi negativni procesi u plodored se uključuju travni pokrovni usevi samostalno posejani pre setve prosa ili u združenoj setvi prosa sa crvenom detelinom.

Oslobađanje njiva posle ranih sorti prosa u toku leta, omogućava mehaničku borbu protiv korova ili zasnivanje pokrovnih useva. Obično proso se u plodoredu zbog kratke vegetacione sezone može gajiti i u postrnoj setvi, koja je zbog letnjih dugotrajnih suša uspešna jedino uz zalivanje.

PRIPREMA ZEMLJIŠTA ZA SETVU

Neki od načina obrade koji su se pokazali kao uspešni u praksi:

• setva posle višegodišnjih leptirnjača – u jesen se izvrši obrada razrivačem sa diskosnim oruđem i valjkom, a u proleće se obradom u više navrata unište zimski i prolećni korovi
• u ranu jesen primena tečnog stajnjaka (2000 l ha^-1), na pokrovni usev raži, uništavanje pokrovnog useva u proleće valjkom i tri nedelje kasnije direktna setva prosa
• kasno u jesen zaoravanje jednogodišnje crvene deteline, obrada pre setve kako bi se eliminisali korovi

Stajnjak se u organskoj proizvodnji prosa koristi neposredno. Treba da bude dobro zgoreo i bez klijavog semena korova, a unosi se uz osnovnu obradu zemljišta. Kako je period usvajanja hraniva kod prosa relativno kratak (oko 50 dana) preporučene količine su manje od uobičajenih, oko 20 t ha^-1.

METODE SETVE

Vreme setve Proso je usev kasnije prolećne setve, a zahvaljujući sortama kratkog vegetacionog perioda može se sejati i postrno. Optimalno vreme za prolećnu setvu je kada je zemljište zagrejano na 12-15^oC (kraj aprila-početak maja).

Količine semena i način setve Seme za setvu treba da je čisto, bez prisustva semena korova i patogena i dobre klijavosti. Setva prosa za zrno u organskoj proizvodnji je širokoredna, na međuredno rastojanje 45-50 cm, što omogućava međuredna obrada i okopavanje useva. Količina semena za takvu setvu je 16 do 18 kg ha^-1 semena. Uobičajena dubina setve je na 3 cm, a na suvljim i peskovitim zemljištima dubinu setve treba povećati za 1-2 cm.

Setva pokrovnog useva Pokrovni usevi mogu biti zasnovani kao međuusevi koji prethode setvi prosa. Najčešće se koriste uljana repica ili raž. Kasna setva prosa omogućava da se u pokrovnom usevu formira značajna količinu biomase, koja se uništava valjkom ili razrivačem, dve do tri nedelje pre setve. Time se od biomase formira malč u kome se obavlja direktna setva ili obrada u trake i setva prosa.

Združivanje se postiže setvom u vreme poslednje međuredne obrade prosa, kada se kultivatorima sa depozitorima za seme unese seme i to: detelinom sa 11 kg ha^-1 semena, grahoricom sa 16 kg ha^-1 ili ljuljevima sa 14 kg ha^-1 semena. Ovom bioagrotehničkom merom postižu se više pozitivnih efekata: kontrola erozije, kontrola korova, fiksacija atmosferskog azota kada se koriste leptirnjače i slično.

 UPRAVLJANJE USEVOM

 Kontrola korova Kasno vreme setve prosa omogućava da se predsetvenom pripremom u više navrata uništi većina korova na njivi. Ipak naročitu pažnju treba obratiti na kontrolu korova, jer  biljke prosa u početku vrlo sporo rastu pa ih oni mogu ugušiti. Drljanjem posle nicanja, češljastim drljačama, suzbijaju se jednogodišnji korovi i razbija pokorica. Kako bi se sprečila oštećenja ova operacija se vrši po suvom vremenu, kada biljke imaju dva do tri lista. Kasnije u toku vegetacionog perioda, međuredna obrada, kultivatorima je obavezna mera. Istovremeno sa međurednom obradom vrši se ručno plevljenje biljaka u redovima. Vreme sprovođenja ovih mera nege od velikog je značaja. Tako prvu međurednu obradu i plevljenje treba obaviti kada biljke imaju tri do pet listova. Posle prve međuredne obrade, nakon 20 do 25 dana, vrši se i druga, kada se istovremeno podseva stočni grašak, crvena detelina ili ljuljevi. Tako zasnovan pokrovni usev, osim više povoljnih delovanja, uticaće i na uspešniju kontrolu korova. U novije vreme na raspolaganju su različiti radni organi za kultivatore, poput zvezdastih, koji povećavaju efikasnost rada, kao i plameni kultivatori.

U borbi protiv korova primena pravilnog plodoreda od velike je važnosti, a na jako zakorovljenim njivama višegodišnjim korovima, proso ne treba gajiti.

Kontrola štetočina i bolesti Ako se poštuje plodored štetočine neće biti veliki problem. Ipak u godinama masovnije pojave kukuruznog plamenca usevi mogu biti ugroženi. Na biljkama se mogu javiti patogene gljive Sclerospora graminicola i Ustilago crameri W. Najčešće se primenjuju preventivne mere zaštite: dezinfekcija semena, setva sorti tolerantnih prema ovim parazitima, kao i gajenje prosa u plodoredu sa širom plodosmenom. U direktnim merama primenjuju se i biofungicidi, dozvoljeni za organsku proizvodnju.

Berba zrna i čuvanje proizvoda Proso neujednačeno sazreva, osipa se i slabo dozreva posle žetve. Sazrevanje zrna ide postupno, od vrha metlice pa naniže ka njenoj osnovi, a tim redom nastupa i osipanje. Stoga ne treba čekati potpuno sazrevanje svih zrna u metlici, da bi se otpočela berba, ali ne treba žetvu vršiti ni prerano, kada su zrna u donjem delu metlice zelena, jer slabo dozrevaju naknadno, pa ostaju štura. Zato berbu treba vršiti kada su zrna u većini biljaka u gornjoj polovini metlice potpuno zrela, a zrna u donjem delu metlice u žutoj zrelosti. Berba prosa za zrno izvodi se jednofazno, univerzalnim kombajnima. U slučajevima velike zakorovljenosti ili neujednačenosti useva berba se može vršiti i dvofazno, kosidbom popreko u odnosu na redove, kako bi pokošena masa legla na strnjiku i lakše se prosušila i nakon 3 do 4 dana, vršidbom kombajnima sa uređajima za podizanje pokošene biomase.

Prosečni prinosi zelene biomase su oko 30 t ha^-1, dok je prosečan prinos zrna prosa 2.000 do 2.500 kg ha^-1. Posle berbe prosa zrno se dosušuje na vlažnost 13-14%, najčešće prirodnim putem i čuva u skladištima za zrnaste proizvode, rasuto ili u vrećama i uz stalnu kontrolu temperature, vlažnosti i zdravstvenog stanja.

 Dr Vladan Ugrenović, Institut Tamiš Pančevo

Združivanje useva

Sukobi i životna borba između pojedinih vrsta životinja lako su uočljivi, ali je manje poznato da ima i sukoba između pojedinih vrsta biljaka. Neke vrste biljaka su netrpeljive ako su posejane na zajedničkom životnom prostoru, ali ima i onih koji svoje susedne biljke štite od bolesti i štetočina. To je, svakako, i jedan od načina za proizvodnju povrća bez upotrebe hemikalija.

Sukobi između pojedinih vrsta biljaka su tihi i direktno nevidljivi. Biljke potiskuju jedna drugu zbog hrane, vode, svetlosti i drugih životnih potreba. Pobeđuju one vrste koje imaju bolje prirodne uslove za razvoj, veću sposobnost prilagođavanja i efikasniju otpornost na bolseti i štetne insekte. Tako se  formiraju biocenoze ili grupe biljaka koje imaju zajedničke uslove uspevanja.

Korovska biljka kukolj prija pšenici

Biljne vrste se najčešće bore jedna protiv druge pomoću raznih supstanci koje proizvode u svojim tkivima. Te supstance im omogućavaju ne samo odstranjivanje neželjenih biljaka, već i za odbranu od raznih štetočina i prouzrokovača bolesti. Ima i primera da su pojedine biljke zdravstveni čuvari komšijskih biljaka u okruženju. Tako je dokazano da stabljike kukolja povoljno deluju na pšenicu. Pšenične biljke su razvijenije i manje su podložna gljivičnim oboljenjima.

Zašto se odustalo od gajenja pasulja u kukuruzu?

U nekim regionima naše zemlje dugo su gajeni pasulj i bundeva u kukuruzu. Pasulj je tada bio potpuno zaštićen od bolesti i štetočina. Imao je veći broj mahuna i više zrna u njima, nego onaj gajen u čistom usevu. Zapaženo je i da je u združenom usevu sa kukuruzom oplođivanje pasulja bilo bolje. Verovatno je i kukuruz imao koristi od ovog zajedništva, jer pasulj sakuplja azot iz vazduha preko kvržičnih bakterija na svom korenu.

Kad se prešlo na gajenje kukuruza u gustom sklopu, a u cilju ostvarenja većih prinosa – za pasulj u kukuruzu više nije bilo mesta. Sada se pasulj gaji kao čist usev, ali mu je potrebna hemijska zaštita.

Koje biljke gajiti u mladom vinogradu?

Između špalirnih redova tek posađene vinove loze mogu se gajiti razne biljke, ali ima i onih koje nepovoljno deluju na mlad vinograd. Praksa je pokazala da na porast lastara vinove loze povoljno deluju: grašak, crni luk, cvekla, krastavac, spanać. Svojom blizinom na vinovu lozu nepovoljno deluju: loboda, pelen, bokvica, italijanski ljulj, kukuruz, a od višegodišnjih – orah i smokva.

Kadifica i neven protiv nematoda

Između redova biljaka ugroženih zemljišnim nematodama treba posejati cvetne biljke – kadificu i neven. U korenju kadifice i nevena se nalaze supstance koje sprečavaju razmnožavanje nematoda.

Između redova kupusa treba posaditi pokoji struk paradajza. Kada leptiri kupusara počnu da polažu jaja na list kupusa i osete mirise koji im ne odgovaraju, odleteće dalje gde ih nema. Između jagoda se mogu posaditi crni i beli luk. Ovo povrće će u velikoj meri zaštititi jagode od gljivičnih oboljenja.

„U povrtarstvu se neke biljke dobro međusobno podnose u vegetacijskom razvoju, a neke ne. Vrlo dobro se podnose i međusobno pomažu – paradajz i kupus, celer i paštrnak. Krompir dobro uspeva sa kupusom i spanaćem, grašak s krastavcima i salatom, niski pasulj s kupusom i cveklom, jagode s crnim i belim lukom, salata s kelerabom. Ne podnose se i štetno međusobno deluju – krompir, celer i suncokret, boranija, grašak i luk, kupus luk i jagode, paradajz, grašak i krompir“, ističe prof. dr Ivo Đinović (agroklub.rs)